Закон о самоодговорности ставља на нас обавезу да решавамо сопствене проблеме, ма какви они били. Одузима веру да смо некако поражени - детињством, другим људима или животом. Такође брише сваку преосталу детињасту идеју да морамо бити краљ брда да бисмо били срећни. Јер илузија да смо пасивне жртве је исто тако нереална као и идеја да смо свемоћни владари.

О самоодговорности: Живимо у страху „никада га нећемо добити“ и самим тим се непотребно бранимо, додатно се одвајајући од извора живота који живи у нама. Све време игноришемо како сами себи стварамо тако јадно стање. То радимо зато што нам више одговара да кривимо друге за своју несрећу у животу и чекамо спасење које никада неће доћи.
О самоодговорности: Живимо у страху „никада га нећемо добити“ и самим тим се непотребно бранимо, додатно се одвајајући од извора живота који живи у нама. Све време игноришемо како сами себи стварамо тако јадно стање. То радимо зато што нам више одговара да кривимо друге за своју несрећу у животу и чекамо спасење које никада неће доћи.

Парадоксално, чим наставимо са прихватањем сопствених ограничења и начина на који наши недостаци доприносе нашим незадовољавајућим животним искуствима, открићемо снагу која нам је потребна да трансформишемо своје животе у нешто значајније. Такође ћемо почети да увиђамо да и други имају ограничења. И да је испреплетена комбинација наших грешака та која заједно ствара наше сукобе.

Прихватање самоодговорности је онда начин да се елиминише самосажаљење и пређе оставку. Помаже нам да превазиђемо бескрајну издржљивост и распакујемо тињајућу љутњу на неправду живота. То је такође начин да престанемо да се бавимо случајевима које смо изградили против других. Јер то је игра нижег Ја коју играмо и која треба да се заврши.

Насупрот томе, ако одбијемо самоодговорност, остаћемо заглављени у зависности од других. А нуспродукт овога је осећај беспомоћности и немоћи. То неизбежно води до огорчености јер није могуће да други испуне сва наша очекивања. Живећемо у страху „никада га нећемо добити“. Због тога се непотребно бранимо. Ово нас додатно одсече од извора живота који живи у нама.

Све то време, намјерно игноришемо како смо ми ти који стварамо такву биједну државу за себе. Чинимо то зато што нам више одговара да и даље кривимо друге за нашу несрећну улогу у животу и чекамо спас који никада неће доћи.

Говорећи о спасењу, да се разумемо, Христ је учинио (и чини) невероватно много за нас. Али нема смисла да је Христос умро на крсту за грехе неког другог. Не, ако смо починили грех—одступили од духовних закона користећи сопствену Богом дану слободну вољу—онда смо ми ти који то треба да исправимо. Нико други не може нити треба да ради наш посао уместо нас.

Духовни закони: тврда и брза логика ковања унапред

Следеће поглавље
Ретурн то Духовни закони Садржај