Било је време у нашој историји када је све морало да се доживи ван нас самих. Једноставно нисмо били довољно развијени да ствари видимо на њиховом унутрашњем нивоу. Дакле, све се видело окренуто ка споља. Чак је и долазак Христов морао да се доживи на овај начин.

И тако се на Земљи појавило људско биће које је било човек невероватне чистоте, испуњен више Христове светлости него било ко пре њега или после њега. Он је, у ствари, био Христос Краљ, који је ходао међу нама на овој тешкој равни материје.

Неспоразум је веровати да ће Христос поново доћи на исти начин. Зашто би кад не треба? Јер Христос живи у срцу сваког бића које дише и има свест. А када радимо своје излечење, рађамо све више и више Христове светлости у свет.

Да, заиста, сваки пут када откријемо заблуду или пронађемо скривену област дисхармоније, откривамо препреку Христу у себи.

Гледајући дар светлости

Док смо прелазили у двадесет први век – доба Водолије – преплавила нас је моћна инфузија Христове свести. Ово није нека слаба, сентиментална сила, никако. Ова енергија има огромну моћ, и док је захватила нашу сферу, потресла нас је, попуштајући нашу деструктивност како бисмо направили места за више радости и задовољства.

Како се испоставило, мир и радост који произилазе из ове промене можемо доживети само прочишћавањем наше душе. Јер када смо уговорени, не можемо то да поднесемо. Тако да једноставно не можемо да стигнемо тамо кроз наше анксиозне, негативне, одбацујуће начине.

Истини за вољу, наша типична тенденција је да стварамо околности свуда око нас које изгледа да оправдавају нашу беду и нашу таму. Па ипак, ми смо ти који смо се удварали таквом непријатном окружењу. У мери у којој то радимо, недостаје нам храбрости да пређемо на нове начине постојања.

Овај талас снажне енергије нам показује да живот може бити добар и да можемо да приуштимо да будемо великодушни. Можемо себи приуштити да дозволимо другима да буду најбољи, и можемо приуштити да се одрекнемо својих малих личних интереса.

Можемо себи приуштити да се отворимо новим стањима љубави и имамо храбрости да ризикујемо да будемо у истини — да је чујемо, говоримо и знамо.

Можемо себи приуштити да будемо скромни, пуштајући најбоље да тече из нас и знајући да смо такође отворени за примање најбољег.

Такви су поклони које симболизују орнаменти на нашим јелкама. Они су стварни и можемо их обновити сваки пут када својим вољенима укажемо на оно што посматрамо, а затим слушамо са жељним слуха шта је истина. Кад год се осећамо повређено, одбачено или погрешно оцењено, можемо да слушамо истину. А када га нађемо, наћи ћемо Христа унутра.

У нашем правом ја, дубоко у срцу наше душе, нема чега да се плашимо. Јер није истина да нисмо битни, да нисмо вредни, да нисмо довољно добри. Али док то сигурно не сазнамо, морамо живети истовремено у два света.

Почињемо да верујемо да је само овај материјални свет материје стваран. Али ово није једина реалност која постоји. У почетку, наша одвојена свест успева да то сазна. Али док идемо својим путем, полако али сигурно напредујући, наш ум се шири даље од онога што је раније знао да је истинит. У неком тренутку, наш ум прави скок у сазнање да заиста постоји друга свест која је много стварнија од овог живота материје.

Тада почињемо пут откривања ко смо заиста.

Повезивање унутар и са другима

Не постоји већи дар који можемо себи дати од стварања везе са овим извором у себи. Јер ово светло у нама је наш прави идентитет. Оно све зна, ничега се не плаши и живи вечно. То је светлост Христова.

Стално смо окупани овом светлошћу, која је заиста неуништива. Може се сакрити и изобличити, али никада уништити.

Дакле, са нашим ногама чврсто усађеним у оба ова света, наш задатак је да ову унутрашњу стварност изнесемо у наше животе, да улијемо материју овом новорођеном светлошћу. Ово се може догодити у сваком минуту сваког дана, ако смо вољни да уложимо напор да га пронађемо и изнесемо.

Сваки пут када дођемо до нове спознаје истине – да смо вољени, да смо важни, да смо довољно добри – рађамо Христа. Сваки пут када изаберемо везу уместо раздвојености, љубазност над злобом, разумевање истине над задовољством да се осећамо исправно, откривамо светло у сопственој души.

На крају ће сва ова многа мала светла сијати на друге душе, све док се сва светла не конвергирају у једно огромно море светлости. Ово је море радосне свести.

Тако заједнице могу расти у својој лепоти и свом обиљу, стварајући све више простора за светлост Христову да нас води и штити. На овај начин можемо открити ново јединство једни са другима, чак и као што смо почели као странци са зидовима свуда око нас.

Полако, како ови зидови почну да се руше и илузија одвојености нестаје, може се појавити јединство свести. Открићемо љубав која постоји између свих различитих аспеката Бога. За сваког од нас је индивидуални израз те величине.

Сазнање о томе неће нас умањити или смањити нашу личност, већ ће створити мост који се протеже од једне душе до друге. Ово се заиста може десити када створимо већу свест о свом унутрашњем бићу, нашој прелепој унутрашњој светлости. И свако празнично светло на нашем дрвету, у нашим домовима и широм наших заједница представља то.

Ово је бриљантна порука божићних лампица.

—Мудрост водича према речима Јилл Лорее

Следеће поглавље • Повратак на Садржај