Где год постоји страх, то је показатељ да се крши неки духовни закон. У ствари, на све аспекте живота утиче овај принцип страха који нас спречава да живимо у складу са божанским. На пример, када желимо да будемо здрави јер се бојимо да смо болесни, спречавамо добро здравље. Када се бојимо да остаримо, чувамо се да се не осећамо младима. Ако се бојимо да смо сиромашни, блокирамо обиље. Наш страх од усамљености спречава проналажење правог дружења. А ако се бојимо живота са пратиоцем, зауставићемо се да уживамо у самозатајивању.

Исто тако са давањем и примањем: ако се плашимо давања, не можемо да примимо. То је немогуће; у питању је психичка неспојивост. Ово је заиста једноставна математичка једначина, или закон физике. А такви закони садрже одређени ред који се не може нарушити. Укратко, као резултат наше неспремности да дајемо, стално смо оскудевани. И кад год се то догоди, изгледа да потврђује наше уверење да није безбедно давати јер не добијамо поштен повраћај.

У таквом неистинитом ставу, човекова психа не може бити у складу са духовним законом. Затворени смо и не можемо да одговоримо на истину, па стога не можемо ни да примимо. Све зато што одбијамо да дамо.

Када научимо да дајемо, парадоксално ћемо искусити да што више дајемо, то се наша енергија обнавља изнутра. То је Закон универзалног животног принципа радећи кроз нас. Међутим, када делујемо из одвојеног Нижег Ја, заглавили смо у дуалистичкој логици која каже да што више дајемо, мање имамо. Дакле, раздвојеном его уму, где смо ухваћени у илузију дуалности, чини се да нас исцрпљеност исцрпљује. Али то није у истини.

Правећи овај корак даље, узмите у обзир да су у ствари давање и примање једно. Јер ако имамо нешто што желимо некоме да дамо, а други неће, ми смо повређени. Али када узму оно што нудимо, дају нам нешто. Дакле, у примању је давање, а у давању је примање. Заправо нема разлике између њих двоје.

Закон давања и примања је тако витално важно за разумевање, подучава се у свим верским списима који су икада постојали. Јер људи свуда верују да је давање нека врста светог едикта који доноси арбитрарни ауторитет који нам поставља захтеве и који ће нас надам се наградити нечим добрим заузврат. То је као облик преговарања.

У ствари, сви имамо уграђени механизам који онемогућава примање када нам душе ускраћују урођену жељу и способност давања. Будући да су та два заиста једно, није могуће да једно тече, а не друго. Дакле, ако не верујемо животу и ако се уздржавамо, не можемо ући у ток живота. Читав процес давања и примања зауставља се, заједно са благодаћу Божијом. Тако се одвајамо од богатства које је уоколо и само чекамо да нас напунимо.

Хајде да на брзину погледамо љубомору и завист и конкурентност. Зашто то никада нису права осећања? Зато што произилазе из погрешне претпоставке да на Земљи постоји ограничена понуда доброта. Дакле, оно што неко други добије значи мање за нас. Оног тренутка када схватимо да имамо разлога да се осећамо ускраћено јер неко други има нешто што ми немамо, занемарујемо већу животну истину. Ово укључује и чињеницу да смо ми ти који себе одсецамо од онога што бисмо могли да имамо.

Следеће поглавље
Ретурн то Духовни закони Садржај