Огорченост је позната по томе што забија огромне клинове између иначе мирољубивих људи. Наш посао често мора започети нашом спремношћу да сагледамо свој део, што ће нас довести до тога да исправимо своја недела. Може бити понизно, на здрав и лековит начин, тражити опроштај за своје грешке и неспоразуме.

Ипак, тврђи орах треба да буде на другој страни, да буде онај који опрашта. Опрост је тако напоран, заправо, Господња молитва га посебно спомиње: Опрости нам преступе наше, као што опраштамо онима који преступе против нас.

Испоставило се да нам је свима потребна помоћ око овога. Када бисмо све могли сами да опростимо само снагом своје воље, не бисмо морали да се молимо за помоћ. Као, на пример, у молитви Господњој нема ништа о томе да тражимо помоћ да се преселимо из тачке А у тачку Б јер имамо ноге које можемо померати по вољи. Али опроштај, Који морамо тражити помоћ са.

Када је неко питао Водича како треба да реагујемо када нас неко оговара иза наших леђа, Водич је рекао: „Сви знате да је одговор опростити. Али, наставља он, да ли је то оно што ми обично радимо? Не. Могли бисмо да кажемо себи корисне мантре-"Као вода са леђа патке!"—али испод, настављамо да беснимо. Пречесто ћемо носити овај терет, штетећи себи много више него било коме другом.

Оно што би било мање штетно је да признамо да смо и даље љути. Али, у ствари, најежимо се идеји да још нисмо савршени и зато се претварамо да смо даље него што јесмо. Самопоштење, дакле, мора заиста бити наш први корак.

Молећи се за помоћ

Можемо почети упоређивањем наших стварних осећања са истинитијим током за који знамо да је у праву. Ако не предузмемо овај корак, нећемо далеко стићи. Тада можемо да се молимо, молећи Бога да нам помогне да отворимо очи за оно што је могуће: наиме, да опростимо свим срцем.

Један савет који је веома контраинтуитиван, али који може да учини чуда је да се молимо за особу којој не можемо – или нећемо – да опростимо. Не морамо одмах скочити до потпуног урањања у ово. Понекад помаже молитва да будете вољни. Или када је потребно, можемо се молити да будемо вољни да будемо вољни, што може бити веома добар почетак.

Потпуна самоискреност ће нам осветлити пут.

Такође можемо да се запитамо: „Да ли заиста желим да опростим?“ Обратите пажњу на део који ужива да не прашта. Добијамо велики удар негативне енергије од наших озлојеђености, и ако можемо да препознамо да је то оно што нас покреће, онда можемо да се запитамо: „Да ли је то оно што заиста желим, да наставим да трчим на мржњу?“

Ако можемо да видимо да је то оно што радимо, имамо огроман траг о истини нашег Нижег Ја. А ова свест је непроцењива. Иако ове информације не можемо да однесемо у банку, можемо их однети директно Оцу и затражити помоћ. Ово је понижавајуће, схватање да овај орах праштања не можемо сами да разбијемо. Али са лопатом добре воље и кантом приањања до тога, можемо излечити ову поделу. Потпуно искреност ће нам осветлити пут.

Узрок и последица увек превладавају

Ево још једне ствари која је подједнако важна, не само за опрост, већ и за саморазвој уопште: Спознаја да се никада ништа не дешава што није засновано на Закону узрока и последице. Ово не чини другу особу у праву, нити оправдава њено понашање. Дођавола, њихова грешка би могла бити много већа од наше.

Али знајте ово: ако постоји дисхармонија у нашим животима, мора да постоји нешто у нама што је у једном или другом тренутку томе допринело. Имамо неку погрешну струју, неки погрешан став, неку несавршеност у нашој души, и то је оно што је одговорно за наше непријатно искуство. Можда ћемо морати да копамо и тражимо да повежемо тачке.

Морамо бити искрени у својој жељи да пронађемо ствар у нама.

Чак и ако је веза слаба, само посредно има ефекта, она и даље функционише према духовном закону узрока и последице. И ако заиста, истински, прекрстимо своје срце и надамо се да ћемо умрети, желимо да знамо шта је то – не устежући се ни на минут од истине – добићемо одговор.

Али наша жеља да видимо оно што морамо да научимо не може бити безначајна. Не можемо само одмахнути руком на Бога и рећи: „Добро, ако морам. Не, морамо бити искрени у жељи да откријемо узрок у нама. Ако можемо да превазиђемо отпор да сазнамо, лабаво се држимо али не пуштамо, одговор ће доћи. Може доћи преко неког другог, или преко нечега што читамо, или путем наизглед неповезаног канала. Одједном ће бити. Осетићемо унутрашњи ехо и знаћемо: ово је Божји одговор.

Лечење води ка срећи

Колико год истина била непријатна, биће то и велико ослобођење, које ће нас понети џиновским кораком напред. Само ово ће учинити много лакшим истински опростити. То ће нам помоћи да прихватимо инцидент, будући да нам је помогао да кренемо напред, горе, у правцу Бога. Јер откривањем нечег несавршеног у себи постајемо –Изненађење, изненађење!— савршеније. То води ка срећи која нам се никада не може отети.

Штавише, без овог изазовног инцидента не бисмо могли да откријемо ову нашу несавршеност. Остали бисмо у нижем стању свести, па бисмо стога остали мање срећни.

Ово се, пријатељи, може рећи за сваку незгоду у животу. Када дођемо до тачке у којој се суочавамо са непријатним инцидентима јер разумемо њихову исцелитељску природу за наш ум, тело и душу, урадићемо много тога.

Опраштање и искушења која нас доводе до тога су тешки. Али грумен – дубока радост откривања истине о томе ко смо заиста – вреди радити на проналажењу.

—Мудрост водича према речима Јилл Лорее

Следеће поглавље • Повратак на Садржај

Адаптиран од Бисери, Поглавље 2: Читање између редова молитве Господње и Питања и одговори о опроштају