Слободна воља

Концепт слободне воље наводи нас да схватимо да смо људи - на неки начин, облик или облик - одговорни за све што нам се догађа, укључујући и нашу патњу. Па се онда поставља питање: Ако је Бог свељубив и свезнајући, онда Бог зна будућност. Што значи кад нам је Бог дао слободну вољу, он је то морао знати ово десило би се, тј. постали бисмо деструктивни, ситничави и врашки настројени да дигнемо ногу на све остале. Другим речима, да бисмо се силно борили само да бисмо се слагали. Зашто Бог није учинио да то спречи?

У ово питање је уграђена једна од најстаријих загонетки човечанства. С једне стране, ми верујемо — произилазећи из верских учења — да је Бог свевидећи Отац који делује по својој вољи. Он ће нас наградити ако поштујемо његове законе, и он ће се носити са свим потешкоћама нашег живота — а да ми не морамо ни прстом да мрднемо — све док понизно тражимо помоћ.

С друге стране, људи су слободни да раде шта год хоће; сами обликујемо своју судбину и одговорни смо за свој живот. Религија служи овој идеји на усне, док нас истовремено осакаћује присиљавајући нас да следимо одређена правила. Ако желимо, знаш, да узмемо доброте.

Није ни чудо што се збунимо. И ово збуњујуће питање о Богу и слободној вољи је пример тога.

Ван памети

Ипак, појам свемоћног Бога и самоодговорност човечанства изгледа да се само искључују када се посматрају из ума људи, где је време ствар. Јер можемо само замислити Бога који се понаша на начин на који ми радимо, делујући у складу са линеарном временском линијом и превише размишљајући како да манипулише оним што ће се догодити у будућности, како би избегао било какву непријатност.

Бог се не бави тиме да нам ствари одузима или додаје.

Будућност је, међутим, производ времена. А време је производ ума. Дакле, у стварности, будућност не постоји, као што прошлост не постоји. Невероватно, знам. Не, заиста, људски мозак је прилично немогуће да се умота у ово.

Изван ума, једноставно постоји биће. Односно, нема прошлости и нема будућности. Постоји управо сада. Можда можемо да стекнемо нејасан осећај о томе, али да бисмо то урадили, мораћемо да се упустимо у то, а не да размислимо о томе. Заиста, наш ум не може да разуме шта је изван ума. И да, има још нешто.

Проблем је у томе што имамо концепт Бога који чини ствари. Али стварање, у највећем смислу те речи, није временски ограничена радња. Када је Бог створио духовна бића, она је била ван времена, ван ума и у стању постојања.

Бог се, дакле, не бави тиме што ће нам ствари одузети или додати. А зашто би, пошто то не треба? Бог нас је створио са слободном вољом, тако да сви имамо способност да научимо да доносимо најбоље изборе - као тренутно, данас - и да се добро бринемо о себи. На крају крајева, сви смо бића која су боголика и способна да креирају свој живот.

Кључ за смањење наше патње

Ево још нешто што треба размотрити. Потпуна је илузија да су бол и патња најгоре ствари на свету. Они су једноставно грозни, сви мислимо. И тако имамо претерани страх од патње који, искрено, није баш реалан. Ово је производ наших заузетих малих умова, и то је у грешци.

Зашто се толико бојимо бола и патње? Зато што погрешно верујемо да то нема никакве везе са нама. Мислимо да то може доћи до нас, а да нисмо ни на који начин одговорни за то. Другим речима, све је то случајна, хаотична случајност када нас задесе несрећне ствари.

Међутим, када откријемо да је свако болно искуство са којим смо се икада сусрели узроковано нашим сопственим отпором и нашим избегавањем истине, то све мења. Једном када ово добијемо, не као неки нев-агеи „ми креирамо сопствену реалност“ БС, већ када заправо повежемо унутрашње везе, више се нећемо плашити живота и то су мање него пријатна искуства.

Зашто се толико бојимо бола и патње? Јер погрешно верујемо да то нема никакве везе са нама.

Много пре него што смо могли да почнемо употреба овог новог кључа, схватићемо да ми, у ствари, држимо кључ у сопственом џепу. Тада ћемо престати да се подупиремо наводне арбитрарне природе живота против које се осећамо тако проклето беспомоћно. Тада, и само тада, наша патња ће добити ново значење и постати, од свега, веома продуктивна.

Када дођемо до овог преокрета, патња неће изгледати ни приближно тако лоша. Штавише, није ни упола толико застрашујуће колико би нас страх од тога натерао да верујемо. Јер зар није случај да када се нечега плашимо пре него што се деси, наш страх је много гори него што се испоставило да је искуство када прођемо кроз то?

Ево још нечега што смо такође вероватно искусили: наши болови попримају сасвим ново лице када их добро погледамо и видимо како смо их створили. Ако све ово можемо да посматрамо, а да се не заплетемо у наше захтеве за савршенством, или у морализирању и оправдавању свог погрешног понашања, бол ће се магично смањити. Пооф, само тако, повлачи се, иако спољна ситуација још увек није кренула.

Наши лепи проблеми

Када се помиримо са нашом тренутном реалношћу – животом који смо до сада створили – можемо такође прихватити да, да, ствари нису савршене. И ако сада не одустанемо и не побунимо се против несавршености, многи наши болни обрасци ће почети да се трансформишу и...воила!—Почећемо да себи наносимо мање патње.

Оно што нас покреће да се побунимо против било чега од овога је наше очекивање – можда свесно, али исто тако вероватно и несвесно – да живот треба да буде савршен. Дакле, ми се опиремо и постављамо баријере, што наравно не чини ништа више него изазива више несавршености и патње него што би живот иначе понудио.

Наши проблеми су у ствари најлепше ствари које живот на Земљи може понудити.

На крају крајева, наш став према патњи – или према животу и нашем садашњем месту у њему – као и према нама самима, одређује да ли патимо или не. Да немамо тако искривљено гледиште о патњи, открили бисмо да су проблеми са којима треба да се суочимо и да их решимо заиста прилично… лепи. Они су, истина, најлепше ствари које живот на Земљи може да понуди.

Како то? Јер само када победимо своје слепило и отпор – када се позабавимо својим недостатком свести – можемо искусити лепоту живота. Није важно што ћемо у једном или другом тренутку морати да прођемо кроз тешке периоде, док ћемо у другим временима доживети радост и испуњење. Оно што је битно је да стигнемо тамо, до места где разумемо свој унутрашњи пејзаж и видимо како је наш камени пут допринео нашем посртању.

Када се то догоди, неће се појавити питања зашто Бог није умешао и уклонио све наше потешкоће. Јер Бог није ни узрок наших борби, ни онај који је био толико збуњен око њиховог порекла.

Самоодговорност: пут ка свести

Имати самоодговорност онда није у супротности са стварношћу свемоћног ствараоца. Јер када бисмо имали пуну свест о својим погрешним ставовима, понашањима и закључцима, добили бисмо то. Све што треба да урадимо је да се суочимо са собом. Без више отпора, без више претварања да смо бољи него што јесмо, и без више тежње да будемо савршени. Само треба да видимо себе онаквима какви заиста јесмо, у овом тренутку. Начин на који нас Бог види.

Када будемо могли да посматрамо сваки мали аспект себе са таквом слободом, бићемо, у том тренутку, у стању постојања. И тада ћемо у себи сагледати истину Божију. У том тренутку, имаћемо дубоку спознају да потпуна самоодговорност не искључује постојање врховног бића. У ствари, то је доказ како је тако нешто могуће.

—Мудрост водича према речима Јилл Лорее

Следеће поглавље • Повратак на Садржај

Адаптирано из Патхворк К&А на крају предавања #105: Однос човечанства према Богу у различитим фазама развоја

Прочитајте још Зашто је Бог ратовао?